Stara izreka kaže: svako je kovač svoje sreće. Nekada se život nije mogao zamisliti bez kovača, bili su cenjeni i neretko ih je bilo i po nekoliko u selu. Smatra se jednim od najcenjenijih esnafa, koji je u Srbiji bio najaktivniji s kraja 19. veka. Danas je situacija malo drugačija. Informaciono društvo i napredna tehnologija, u velikoj meri doprineli su da potreba za ovom majstorijom polako nestaje. Međutim i dalje ima ljudi koji teže da nastave tradiciju. Postoje i opstaju u malim radionicama, podrumima, porodičnim kućama i na taj način čuvaju veštinu obrade i tehnike rada iz davnina.
Prvi kovači postojali su još u gvozdenom dobu, pominju se i u Starom Zavetu, a znanje o topljenju gvožđa širilo se Starom Grčkom i Bliskim Istokom. Najviše su se izrađivale poljoprivredne alatke, kao što su sekire, motike, plugovi, ašovi, kose, a neretko su se potkivali konji i krave, popravljali točkovi za kola, plugovi i drugi predmeti.
Industrijalizacija je uticala da mnogi zanati polako nestaju. Želeći da kovački zanat opstane, na jednom skupu, davne 1903. godine u Srbiji je doneta odluka da”niko od majstora ne sme da popravlja fabrikantske proizvode, a kovač koji to čini kažnjava se sa 10 dinara u korist esnafske sirotinje”.
Kovački zanat se smatra jednim od najtežijih, za rad je potreban veliki fizički napor, snaga i jačina samog kovača. Danas je ovaj posao u određenoj meri olakšan različitim alatkama. Nekada je korišćen čekić, a kovač je svojom snagom morao da kuje gvožđe. Sada većina poseduje pneumatski, koji olakšava posao, ali i ubrzava proceduru izrade i popravke alatki.
Dobro opremljena kovačka radionica podrazumeva korišćenje klešta, nakovanja od specijalnog gvožđa, mašine za zavarivanje, radnih stolova, kovačkih škripaca, ali i moderne peći.
Folc, štemezne, secomeri i firezne kriju tajnu kovačkog zanata. Nemali broj kovačnica stare su i po nekoliko desetina godina. Znanje, veštine, ljubav prema ovom zanatu, ali i alati, tradicionalno su prenošeni sa kolena na koleno. Danas su to uglavnom stari majstori, dok je sve manje mladih koji žele da steknu znanja i nastave porodičnu tradiciju. Jedan od razloga je i to što se zanati u Srbiji ne cene dovoljno i slabo su plaćeni, a mladi u potrazi za boljim životom, napuštaju sela i odlaze u gradove.
Iako je mehanizacija i visoka tehnologija, dovela do smanjenja broja kovačnica, one i dalje postoje. Potreba za popravkom različitih poljoprivrednih alatki, ljude često dovode u kovačke radionice. Cena jednog para raonika za plugove, kvalitetno iskovanog i dobro naoštrenog, kreće se od 2 do 3 hiljade dinara. Na tržištu specijalizovanom za prodaju poljoprivrednih alatki, može da se kupi i za nižu cenu, ali se postavlja pitanje njihovog kvaliteta. Tu nastaje problem, jer takvi raonici ne mogu da izdrže više od jednog oranja. Tada na scenu stupa kovač.
Proces počinje zagrevanjem gvožđa na visokim temperaturama, dok komad metala ne bude dovoljno mekan da bi se oblikovao po želji. Većina za to koristi koks, prirodni gas ili ugalj. Za jedan par raonika neophodno je oko 20 kg gvožđa, gibnjeva i šajbni. Jedan komad metala može se kovati i po nekoliko puta. Za oblikovanje se koriste klješta, nakovanj i snaga kovača. Mora biti vešt i brz jer se metal brzo hladi. Kada je obrada završena, komad se potapa u ulje i na taj način kali. Iskusne zanatlije kažu da je najveće kovačko znanje upravo u kaljenju, a to je veština koja se stiče godinama.
Pored znanja i snage, ljubav prema poslu predstavlja bitan faktor, bilo da je majstor samouki ili je znanje sticao u zanatskoj školi. A dok god je ljudi koji će predano raditi, proizvoditi i popravljati alate i dok god je njiva i plugova, kovači neće biti zaboravljeni.
Zanimljivost
Najpoznatiji kovač u antičkoj mitologiji bio je grčki bog Hefest, odnosno njegov rimski ekvivalent Vulkan. Kao kovač bogova pravio je sva njihova oružja, posebno munje za Zevsa, koje je on bacao na zemlju. Istorijski, najstariji predmeti od metala u Evropi pronađeni su na arheološkom lokalitetu Pločnik, kraj Prokuplja.
Коментари су затворени.