Nakon što su se Tursci iselili iz Banata, krajem 18. veka oko 135 porodica doselilo se iz Segedina i osnovalo selo pod nazivom „Verbicza“. Sa sobom su poneli beli luk, koji se, u sada poznatoj Vrbici opštine Čoka, uzgaja bez prekida i bez menjanja genetike. Iako su njegovi preci više od 100 godina sadili beli luk uz druge kulture, porodica Arpada Mihoka već tri godine bavi se organizovanom proizvodnjom vrbičkog belog luka sa oznakom geografskog porekla, a tržištu su naročito prepoznati po interesantnoj preradi ovog cenjenog povrća.
„Pravimo ukišeljeni beli luk u više varijacija; sve ide sa prirodnim sastojcima, jabukovo sirće koje ja proizvodim, zatim kiselimo sa vinom i u zavisnosti od potražnje radimo običan kiseli beli luk, ljuti sa začinima itd. Pravimo beli luk sa medom, poput paste. Nekih 60 odsto mlevenog belog luka pomešamo sa 40-tak odsto meda i dobijemo vrlo specifičan ukus. Pravimo i pastu od belog luka; dodaje se perfun i maslinovo ulje, a u narednom periodu mislimo da pređemo na čisto regionalni proizvod, a to je da koristimo ulje od bundevine semenke, umesto maslinovog“, kaže Mihok za portal Bolja zemlja.
Pastu od belog luka mažemo i na prženice!
Naš sagovornik sa svojim sinovima na dva hektara u dobrim godinama proizvede do 10 tona ‘luka sa pedigreom’. Interesovanje za njegove varijante prerađenog proizvoda sve je veće, naročito zbog toga, što može da se koriste u svakodnevnoj ishrani.
„Mi imamo određenu vrstu preporuke. Kiseli beli luk se koristi u osnovi kao salata, uz određena malo jača jela. Pastu umesto čena belog luka stavimo u bilo koje jelo, gde bismo inače stavili beli luk. U različite vrste paste makarona stavljamo pastu od belog luka, uz sva mesa kao prilog, a posebno je interesantno kombinovati uz ribu. Mašta je bezgranična, kod nas se koristi i na prženicama i na mekicama, pravimo hleb sa njim itd“.
Uskoro proizvodnja do 60 000 teglica
Pošto je luk sa medom već nešto specifično, naročito se dobro kombnuje uz svinjsko ili goveđe pečenje. Premazom mesa ovom pastom dobija se hrskava i ukusna korica nakon pečenja. Ako se pitate kako do ovih proizvoda, porodica Mihok još uvek prodaje u okviru svog gazdinstva, a nakon registracije u preduzeće za preradu hrane, njihov plasman preći će granice Srbije.
„Prvenstveno smo orijentisani na naše tržište, sve ide preko prijateljske linije i poznanstava i nekih restorana sa kojima sarađujemo. Za sada to nije proizvodnja na velikom nivou, ali sa ovim prozvodnim ciklusom koji mi planiramo, registracijom preduzeća i nabavkom još nekih mašina za pomoć pri izradi, računa se na 55 000 do 60 000 teglica od 200 grama“, uveren je Mihok.
Biće i za ‘preko grane’
Njihovi proizvodi su bez aditiva i konzervansa, a sastojci su dar prirode. Sve je ručni rad, a pakovanje stakleno. Zbog kupovne moći naših potrošača, proizvode prodaju u teglicama od 100 grama. U naredom periodu nakon ispitanog tržišta planiraju da se probiju i na prodajna mesta Evropske unije.
„Sve ove naše proizvode u manjim količinama smo poneli i probali smo da prodamo na nekim izložbama, a nosili smo i nekim prijateljima da vidimo zainteresovanost u Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Odjek je bio pozitivan, pa vidimo mogućnost daljeg izvoza za EU prirodnog proizvoda sa oznakom geografskog porekla“.
J.E.
