Naslovna Blog Urbana agrikultura: Sadnja po krovovima solitera

Urbana agrikultura: Sadnja po krovovima solitera

Čovekova stalna potraga za hranom, hiljadama godina unazad, rodila je vanprostorne ideje. Jedna takva već odavno je veliki svetski hit – urbana agrikultura, koja je nastala kao direktna posledica smanjivanja površina obradivog poljoprivrednog zemljišta i sve veće potražnje za hranom.

1564
0

Organizacija za hranu i poljoprivredu pri UN – FAO (Food and Agriculture Organization) urbanu agrokulturu definiše kao poljoprivrednu granu koja se odnosi na uzgajanje, preradu i distribuciju hrane u neposrednoj blizini naseljenih mesta ili u epicentrima gradova. Povezana je i sa hortikulturom, uzgajanjem životinja, zasadom voćnjaka, akvakulturama.

Na vrhovima zgrada, u napuštenim objektima ili u privatnim vrtovima – svaki deo zemljišta može se iskoristiti za uzgoj voća i povrća.

Urbana poljoprivreda doprinosi kvalitetu lanca hrane tako što povećava količinu dostupne hrane i obezbeđuje sveže voće i povrće, a u nekim slučajevima i meso, za stanovnike gradova. Najčešći način uzgajanja jeste biointenzivni metod proizvodnje što veće količine organske hrane na što manjoj površini. Cilj ove metode jeste dugoročna održiva poljoprivreda na principu zatvorenog sistema.

Preko 50% svetske populacije živi u gradovima, 800 miliona ljudi bavi se poljoprivredom i hrani stanovništvo u gradovima. Siromašno stanovništvo više od 60% svog prihoda troši na hranu. U gradu od 10 miliona stanovnika svakog dana potrebno je više od 6000 tona hrane. U Srbiji oko 60% stanovništva živi u gradskim sredinama.

Potrebu za zdravom hranom ne ubija stereotip da je gradsko stanovništvo jasno predodređeno potrošačko društvo.

U poslednje vreme gradske sredine demantuju ovu definiciju, jer je urbani uzgoj postao pravi svetski hit.

Kokoške u Njujorku

Baštovanstvo je postalo više od samog uzgajanja biljaka, razvilo se u aktivnost za samoorganizovanje zajednica, koje na ravnim krovovima visokih zgrada u američkim gradovima, čak i na njujorškom Menhetnu, uzgajaju organsko povće, drže kokoške u kavezima i uzgajaju pčele, a postoje i restorani koji isključivo služe hranu proizvedenu u gradu.

Lokalno uzgajanje hrane nudi rešenja i ne samo da pospešuje ekonomiju gradova, već utiče na značajne uštede u transportu, smanjuje efekat staklene bašte i zagađenja, a takođe utiče i na ekonomsku snagu države.

Nije zanemarljiva činjenica da je zemljište u gradovima zagađeno putem vazduha, padavina, otpadnih voda i slično. Međutim, postoje načini za rešavanje problema ove vrste, kao što je odabir biljaka koje će se zasaditi da bi pročistile zemljište, do izolacije plodnog sloja zemljišta od zagađenog.

Za stvaranje lokacije pogodne za urbanu agroklulturu primenjuju se uglavnom dva modela: zajedničko uzgajanje hrane gde je parcela podeljena i na njoj radi više korisnika ili ograničena površina na manjoj parceli koje korisnici samostalno obrađuju uz zajedničko korišćenje ostave za alat.

Na neiskorišćenim urbanim površinama moguće je postaviti i staklenike kako bi hrana bila dostupna okolnim stanarima.

Ukoliko bi svako gajio začine, male količine voća i povrća u svojim stanovima ili okolnim dvorištima rasteretio bi se trenutni sistem distribucije hrane i gajila bi se zdrava, domaća hrana.

Gradovi će hraniti sela?

U svakom slučaju, urbane sredine postaju itekako poljoprivredno osvešćene i i potreba sadnje u ruralnim sredinama više ne predstavlja prioritet.

Prema podacima UN, urbana agrokultura proizvodi oko 15% svetske hrane. Danas postoji preko 40 različitih formi urbane agrokulture: od uzgoja povrća, voća, akvakulture, baštica koje zadovoljavaju potrebe jednog domaćinstva, zatim bašta namenjenih proizvodnji za prodaju, uključujući čak i uzgoj raznih vrsta stoke, počev od živine, puževa, svilenih buba, pa sve do uzgoja pčela.

Ova gradska poljoprivreda nije tekovina modernog doba i današnjih kultura, već svoje korene vuče još u antičkoj Persiji gde je organski otpad iz gradova korišćen za urbanu poljoprivredu.

Maču Pikču je poznat primer ponovne upotrebe vode za irigaciju zelenih terasa za proizvodnju hrane. Tokom svetskih ratova u SAD, Kanadi i Velikoj Britaniji primenjivan je koncept zvan Victory Garden, sađenje hrane na privat­nim parcelama, ali i u javnim parkovima.

Takozvani community gardening je već odavno raširen koncept u Americi. Najpoznatiji svoje vrste je P-Patch u Sijetlu.

Bašta na krovu britanskog parlamenta, a košnice na vrh pariske opere

U Londonu je 2008. godine otvoreno oko 1500 lokacija za uzgajanje povrća, u Parizu je 2013. pokrenuto oko 15 projekata urbane poljoprivrede, a urbana bašta nalazi se i na krovu pariske opere.

Belgijske vlasti svojim građanima poklanjaju kaveze sa po 2 koke nosilje, a isti prizori mogu se videti i na krovima solitera, pa čak i na krovu britanskog parlamenta, kao i mnogim nemačkim, švajcarskim i skandinavskim gradovima, u Barseloni, Lisabonu i drugim svetskim centrima.

Stotinu hektara gradskih bašti u Srbiji

Kada je reč o Srbiji, procenjuje se da se samo u Beogradu gradske bašte prostiru na oko 100 hektara gradskog zemljišta.

U prestonici, ali i u Novom Sadu, Šapcu, Pirotu i drugim gradovima sve su brojniji pokreti, udruženja i inicijative da se izdaju potrebne dozvole i omogući širenje gradskih bašti na zemljištu odgovarajućeg kvaliteta za organsku proizvodnju.

Jedna od takvih oaza je i Baštalište, prva baštenska zajednica u Srbiji koja je nikla na ulazu u Slance, deset kilometara od Trga Republike.

U većini evropskih gradova, urbane bašte se dodeljuju građanima od strane gradskih vlasti. U Srbiji to još nije slučaj, zbog komplikovanih procedura. Ipak, grad Šabac je prva opština u Srbiji koja je dodelila građanima parcelu za urbano farmerstvo.