Urmina palma

Phoenix dactylifera – Urma, odnosno urmina palma. Stablo je visoko 20 (30) m, a listovi su dugi do 6 m. Plod je cilindrično elipsoidan, jednosemena koštunica, duga 2,5-7cm, zavisno od sorte. Plodovi su ukusni i hranljivi. Sušeni plod sadrži do 70 % šećera. Listovi sadrže kumarin, a sok stabla jabučnu kiselinu. U odnosu na zemljište nije probirač. U suvoj klimi može da podnese temperaturu od -10 °C do -15°C. Na jadranskom primorju se sreće ponegde kao ukrasna biljka. Inače, raste u suvim, tropskim regijama širom sveta.
Njeno pravo poreklo je danas teško utvrditi, jer su se njeni kultivari širili hiljadama godina, a ne javljaju se u prirodi. Generalno, smatra se da je potekla u regionu oko Persijskog zaliva-severna Afrika i Arapskom poluostrvu i severozapadnoj Indiji. Još od davnina u Mesopotamiji i Vavilonu do Praistorijskog Egipta, skoro pre 4000 godina se konzumirala. Drevni Egipćani su plodove koristili za spravljanje vina, koje su konzumirali tokom žetve. U Arabiji postoje arheološki dokazi o gajenju urmi u IV veku p.n.e.
Urme su važne u ishrani. Lako se skladištie i transportuju. Dobar su izvor građevinskog materijala-deblo i list.

Plod, urma može da bude po sočnosti i mekoći:
mek (sorta Mozofata, na temperaturi ispod -5ºC može se čuvati i do dve godine),
polusuv (Deglet Nur) i
suv (Turi)
Urme sadrže visok procent šećera i kalijuma. Jedu se sveže ili se koriste za spremanje poslastica, kako na Bliskom istoku i Indiji, tako i u Evropi i Americi. Od urme se pravi i tradicionalno brašno za pripremu hleba. Cvetovi su takođe jestivi, kao salata ili kao začin jelu. U Sahari se koristi u stočnoj ishrani, kao dodatak ili direktno.
Pominje se u Bibliji, Kuranu, kao i u indijskoj mitologiji. Ima različitu tradicionalnu medicinsku upotrebu, uključujući lečenje upale grla, prehlade i kašlja.
Urmina palma ima posebno muške i ženske biljke. Može lako da se uzgaja iz semena, ali samo 50% sadnica će biti rodno. Za komercijalne svrhe se sadnice proizvode iz reznica. Biljke dobijene iz reznica će 2-3 godine ranije davati plod.
Urme sazrevaju u četiri faze, koje su poznate po arapskim imenima: kimri (nezrele), klal (pune veličine i hrskave), rutab (meke, zrele) i tamr (zrele, sušene na suncu).
Pominje se u Bibliji, Kuranu, kao i u indijskoj mitologiji. Urme su tradicionalni usev u Iraku, Arabiji, Maroku. U islamskoj kulturi urma sa jogurtom ili mlekom je prva hrana, koja se koristi za iftar, tokom Ramazana. Ima i medicinsku upotrebu, koriste je kod  upale grla, prehlade i kašlja.
Suva ili meka urma jede se rukama. Može biti bez koštice, punjena namazima: bademima, orasima, kandiranim voćem-limunom, narandžom, tahinijem, marcipanom, krem sirom. Sirće od urmi je tradicionalni proizvod na Bliskom istoku.

Studija iz 2008 god. kaže da žene koje su poslednje četiri nedelje trudnoće jele oko 5-6 urmi, imale su lakši porođaj.
U Pakistanu sirup napravljen od zrelih plodova koristi se kao zaštitni sloj za kožne torbe i cevi, da bi se sprečilo curenje.
Seme
Ulje semenke se koristi u kozmetici. Sadrži laurinsku i oksalnu kiselinu. Od semena se spravlja drveni ugalj. Pečeno zrno se koristi kao i kafa ili kao dodatak kafi.
Kod nas se uzgaja kao saksijska biljka. Vrlo je slična Phoenix canariensis palmi, koja potiče sa kanarskih ostrva. Ne raste previše brzo. Uzevši u obzir mesto porekla, možemo reći da veoma dobro podnosi sušu. Preko leta joj prija direktno sunce na koje je treba navikavati od iznošenja s proleća, u suprotnom će se pojaviti opekotine na listovima. Zimi se čuva u prohladnoj prostoriji 10-15 ºC, uz minimalno zalivanje kako koren ne bi istrulio. Jedini način razmnožavanja kod nas jeste sejanje. Seme se nabavlja od pojedenih plodova, kupljenih u našim trgovinama. Pre setve, semenku treba očistiti od ostataka „mesa“, zatim potopiti u vodu 24 h. Seje sa na dubini od 2 cm. Seme počinje da klija posle 3 nedelje.

Dipl. inž. šumarstva Žana Spaić