U jugozapadnoj Srbiji retki su voćnjaci u kojima se ove jeseni plavi šljiva; nema šta da se ubere, pa gotovo da neće pekmeza ove sezone. Neće raditi ni „vesela mašina“, nažalost. Voćari kažu da su obilne prolećne kiše „isprale“ behar, a da su tamo gde je i rodilo kasnije sve odneli trulež i ptice.
U naselju Radoinja kod Nove Varoši, Vladan Mandić pak bere dobre prinose na svome gazdinstvu. Naime, u njegovom voćnjaku grane su se savile od roda. Sa 400 mladih stabala, na Mandića brdu, Vladan i njegova supruga Monika ove će jeseni uz pomoć prijatelja, rukom ubrati oko 12 tona konzumne šljive. Nakupili su i dve tone ranke i dženarike u starom zasadu, za rakiju. Slično je i kod Srđana Lekovića na drugom kraju sela, kao i kod par komšija.
„Voćnjak je star desetak godina. Imam čačansku rodnu, nadu i lepoticu, stenlej i italijansku feliciju, a rodilo je ove jeseni odlično kao i prošle. Šljivu uglavnom plasiram preko marketa i trgovina u Novoj Varoši i Priboju, a ove godine smo prodali i oko 2,5 tone u samom voćnjaku, ljudima za pekmez i džem. Dolaze, kupe po deset, dvadeset i više kilograma, a cena je kao i na veliko 70 dinara. Mogao sam da im prodam i skuplje ali nisam hteo, jer znam kako je kada ti voćnjak ne rodi,“ veli Mandić.
Šljiva se retko kad orezuje
Naravno, Mandić je svestan problema koje trenutni uzgajivači šljive imaju širom zemlje. Kako on tvrdi, u novovaroškom kraju retko ko prska, orezuje i okopava stabla. Voće se, kako navodi, gaji po principu „šta mu bog da“, u čemu je najveća greška. One koji hoće da čuju, ističe on, treba da rade onako kako nalaže struka. „Voćnjak hoće slugu, da ga prskate, orezujete i održavate ukoliko želite da vam redovno rađa. Ja sam moj ove godine prskao 11 puta, a uobičajeno je sedam, jer su vremenske neprilike pogodovale razvoju mnogih bolesti. Zadnji put protiv truleži, kada je plod počeo da plavi. Pratio sam promene na biljci i reagovao pravovaremeno, a imao sam i sreću da me vreme poslužilo tokom tretiranja zasada zaštitnim sredstvima. Nisam školovani voćar, ali slušam savete i edukujem se, najviše sam naučio na svojim greškama,“ dodaje Mandić.
Naravno, prinosi Mandića nisu jedini sa visokim prinosima. Sa oko 40 rodnih stabala Srđan Leković i njegovi ubrali su oko tonu i po purpurnog zlata. U njegovom voćnjaku kraj puta, koji od Kokinog Broda vodi ka Pribojskoj banji, čačanska rodna se neviđeno mnogo okitila. „Jesenje i zimsko prskanje su, mislim, ključni i da se pogodi vreme za prskanja protiv šljivine ose, a ja sam protiv ove štetočine proletos prskao dva puta. Imao sam od 30 do 50 kilograma roda po stablu i više sam nego zadovoljan. Najveći deo će u rakiju, a oko 350 kilograma smo i prodali namernicima za slatke poslastice,“ ponosno veli Leković.
Izvor. Dobro jutro
