Krajem aprila i početkom maja, zbog izuzetno visokih temperatura, ovcama vuna smeta, te se šišanje obavlja nešto ranije nego obično. Ali ovo letnje šišanje dovodi ovčare u veliku nedoumicu i ćorsokak.
Prema najnovijem poljoprivrednom popisu, u našoj zemlji ima ukupno 1.702.682 ovce. Samo za njihovo šišanje ovčari moraju da izdvoje 350 dinara po grlu, što ukupno iznosi oko 600 miliona dinara. S obzirom na to da svaka ovca u proseku daje tri kilograma vune, a neke rase i više, procenjuje se da će i ove godine biti dobijeno preko 5.000 tona ove “zimske odeće” ovaca.
Međutim, potražnja za vunom je ponovo niska, pa ovčari moraju da je skladište u nadi za boljim vremenima. Često se vuna nekontrolisano baca na deponije ili spaljuje, što je zabranjeno Zakonom o upravljanju otpadom i strogo se kažnjava. Za zbrinjavanje vune kao otpada, ovčari moraju da plate takse ekološkim udruženjima ili reciklažnim centrima. Iako su meso i sirevi dragoceni proizvodi ovaca, vuna se, iako važna, često baca. Ipak, šišanje ovaca je neophodno.
Vuna, nekad i sad
Vladimir Džambas iz sela Lok kod Titela navodi da su ranije industriji tepiha u Zrenjaninu prodavali svu raspoloživu vunu, jer je fabrika imala velike kotlove za pranje te sirovine. U zamenu su dobijali tepihe ili novac, kojim su barem pokrivali troškove šišanja ovaca. Nažalost, fabrika je prestala sa radom, a kotlovi su pretopljeni kao staro gvožđe. Takođe, mnogi veliki kupci vune, kao što su štofare u Kuli, Staroj Pazovi, Beogradu, Paraćinu, Leskovcu i Vučju, prestali su sa radom.
Povremeno su se pojavljivali otkupljivači iz Valjeva, Raške i drugih mesta, nudeći 25 dinara po kilogramu vune koja se izvozila u Rusiju, Tursku i ponekad u Bugarsku. Međutim, već pet godina, nakon šišanja oko 250 ovaca, Džambas nema kome da proda vunu. U istoj situaciji su i svi vlasnici oko 1.500 ovaca u njihovom selu. Gubici su ogromni.
Više od 30 članova Udruženja “Čokanska cigaja”, koji drže nešto više od 7.000 ovaca, nalaze se u bezizlaznoj situaciji. Prema Milošu Milanovu, predsedniku Udruženja, okolne zemljoradničke zadruge su nekada otkupljivale svu ponuđenu vunu i davale avans kako bi osigurale ugovoreni posao. Poslednjih godina, otkupljivači su nudili jedva 10 do 15 dinara po kilogramu, a potom je nisu hteli ni besplatno, čak ni uz uslov da im domaćin utovari vunu. U takvim uslovima, odgajivači nemaju izbora osim da za sopstvene potrebe skladište 20 do 50 rolni vune od isto toliko ovaca, dok ostatak bacaju.
Manjak orne radne snage
Nedostatak kapaciteta za pranje vune prema strogim propisima dodatno otežava situaciju, jer su pogoni za obradu vune u Srbiji sve ređi. Čak i oni koji još postoje nemaju dovoljno posla. Na primer, u selu Šajkaš, nedaleko od Novog Sada, sredinom prošlog veka postojale su dve vunovlačare sa starijim vlasnicima. Roditelji Dušana Miloševa, nazvanog Vunar, videli su u tome priliku za zaradu i sami napravili vunovlačaru manjeg kapaciteta. Radili su dan-noć, prerađujući 12 do 15 kilograma vune na sat, odnosno 30 do 50 kilograma dnevno, u zavisnosti od rase ovaca. Dobro su zarađivali, ali nisu ulagali u novu mašinu većeg kapaciteta.
Tokom 1997. godine, Dušan Milošev je u okolini Kanjiže kupio polovnu vunovlačaru iz Nemačke kako bi ispunio očevu želju. Međutim, ubrzo se pokazalo da je to bila pogrešna investicija. Opranu vunu je donosilo tek nekoliko domaćinstava, spremnih da plate oko 300 dinara po kilogramu raščešljane vune. Nažalost, ni obrađena vuna u vunovlačarama više nije tražena. Sve je manje žena voljnih da predu vunu na preslici ili mašini sa više vretena. Nekada im je to predstavljalo zadovoljstvo i priliku za opuštanje tokom druženja zimi. Rukotvorine su im bile dodatni izvor prihoda na slavama, izložbama i vašarima.
Uticaj veštačkih vlakana
Čak i da se tradicija predenja vune održala, veštačka vlakna su zavladala tržištem. Bebe se danas “upakuju” u jastuke od sintetičkog materijala. Računica je jasna: kilogram vune za jastuke ili jorgane košta oko 1.000 dinara, dok je veštačka sirovina pet puta jeftinija. Pitanje koliko je to povoljno ili nepovoljno za zdravlje zavisi od informisanosti, nivoa svesti i prihoda potrošača.
Stručnjaci naglašavaju važnost vune, ističući da se ona ne bi trebala potcenjivati jer može pružiti visokokvalitetnu tkaninu koja povoljno utiče na cirkulaciju krvi i pruža prirodnu toplotnu izolaciju ljudskom telu. Tokom nadolazećih praznika, ovčari se nadaju boljoj zaradi prodajom jagnjadi težine od 30 do 35 kilograma. Na lokalnom nivou, prodaju ih pečenjarama za 600 dinara, dok ih na veleprodaji klaničari plaćaju od 500 do 520 dinara po grlu. Ipak, to je privremeno rešenje.
Iako su plastika, najlon i drugi sintetički materijali zauzeli dominantan položaj na tržištu, postoji prilika za iskorišćavanje porasta svesti i interesovanja za prirodne materijale, posebno u odevnim predmetima. Postoji i nada u razvoj prakse korišćenja vune kao građevinskog materijala, budući da se vuna sporo razgrađuje, teško gori, ne podleže buđi i ne raspada se, što je čini značajnim izolacionim materijalom. Vuna se može koristiti i kao malč i u kompostu, pri čemu nema štetnog uticaja na zdravlje ljudi i životinja u okolini.
Nažalost, iskustvo pokazuje da naši ovčari retko prihvataju bilo kakvu inicijativu za udruživanje radi rešavanja brojnih izazova u ovom sektoru. Umesto toga, često se oslanjaju na nadu da će dobiti podršku od državnih institucija. Iako Vlada Srbije podstiče razvoj stočarstva, nema naznaka da će se suočiti s problemom plasmana vune, iako bi stimulisanje otkupa moglo podstaći interes za osnivanje prerađivačke industrije.
Izvor: Poljoprivrednik
