Vladan Simić, uzgajivač autohtone feketićke crne višnje, aktivno plasira domaće proizvode ove kulture bez aditiva i veštačkih materijala. U saradnji sa suprugom Jelenom Topalović stvorio je unosan biznis kao mali proizvođač, a njegovu robu traže kupci širom zemlje.
Prirodni sok i džem od feketićke višnje
Simić, kako navodi, se iz Beograda preselio u Feketić pre 15 godina, gde se rešio upravo na uzgoj autohtone sorte višnje. Uz punu podršku supruge, isprva je hteo da proizvodi rakiju. Kako ističe, krenuli su u proizvodnju bez ikakvog iskustva, učeći o uzgoju usput putem knjiga, saveta drugih proizvođača, ali i sopstvenog iskustva.
Prvi rod nisu potrošili na pravljenje rakije, već na proizvodnju prirodnog soka. U međuvremenu su raširili proizvodnju na prirodni džem. Karakteristika proizvoda Simića i Topalovićeve je taj da ne koriste nikakve veštačke aditive. Sve što ulazi u proizvod je 100% upravo od plodova višnje, uključujući i ulje od koštica. Ovo ulje sami ekstrahuju uz pomoć posebne mašine i prodaju kao zasebni proizvod.
Po preporuci prijatelja, svoj sok od višnje pakuju u tzv. „Bag in box“ pakovanjima sa česmicom. Ovo im omogućava da čuvaju tečnost na hladnom i tamnom mestu. Čak i posle otvaranja, njihov sok može da izdrži i do 45 dana bez vidne promene. „Sok je sladak, jer je ova sorta veoma slatka. Pije se bez razblaživanja. Prodajemo ga preko društvenih mreža, na sajmovima i festivalima, kao i na noćnim marketima, uglavnom u Beogradu. Donosimo i na kućnu adresu,“ ističe Topalović.
Snalaženje u hodu
Organska proizvodnja prerađevina od višnje može biti unosna. Kako ističe Topalović, od zarade na proizvodima nabavili su traktor i mašinu tresačicu, kao i mašinu za krckanje koštica. Međutim, samo bavljenje ovim uzgojem nije bez problema. „Sve radimo sami od berbe, prerade i proizvodnje, marketing, dostavu. Vlada je osmislio džinovski levak za sakupljanje višanja. Kada vam novac nedostaje, tada morate biti veoma kreativni u rešenjima na putu do krajnjeg proizvoda,“ nagoveštava Topalović. Ona pritom dodaje da u Feketiću nemaju stalno prebivalište. Priseća se da su tokom berbe prethodnih godina spavali na dušeku u automobilu. Ove godine, navodi uzgajivačica, su kupili stari vojni kontejner i konvertovali ga u kućicu.
Jedan od problema koji navodi bračni par iz Beograda jeste nedostatak radnika. Ove godine su preradu prebacili u jednu fabriku, gde nadgledaju celokupni proces 15 sati dnevno, 7 dana u nedelji. „Teško pronalazimo ljude koji će da rade i pored dobre dnevnice. Više se javljaju žene nego muškarci. Posle branja sledi pasiranje, gde na jednu stranu izlazi gust sok, a na drugu koštice. Sok se onda propusti kroz pasirku sa drugim sitom i dobije se ono što ide odmah u ambalažu i na pasterizaciju, a smesa u džem,“ dodaje Topalović.
Izvor: Agropress
