Grašak šećerac je jedna od najranije sejanih vrsta povrća, obično se seje već početkom marta. Ova biljka dobro podnosi kratkotrajne prolećne mrazeve i tada ima najviše vlage u zemlji. Takođe, grašak šećerac je među prvima koji se beru. Često se naziva i grašak mahunar, jer se konzumira cela mahuna. Ovo povrće nosi naziv “šećerac” zbog svog slatkastog i osvežavajućeg ukusa, koji je posebno prijatan nakon zimske hrane.
Marija Ivanović, stručni savetnik za poljoprivredu iz Kragujevca, prokomentarisala je ovaj grašak za medije recentno. „Šećerac se sporadično seje kod nas i u vrlo maloj količini. Skoro je zaboravljen kao povrće koje je pravo osveženje na prolećnom jelovniku, jer se jede kada je zrno u začetku. Nema ga u velikim količinama, tako da ga jedu samo oni koji ga sami poseju, a tržišni viškovi su ispod nivoa statističke greške“, naglasila je Ivanović.
Overite grašak uz prve zvuke ptičica
Ranije je šećerac bio redovno prisutan na jelovnicima, ali je uzgoj ovog povrća gotovo zaboravljen, iako kod šećerca nema otpada jer se jede cela mahuna, a njegova proizvodnja nije složena.
„Lakše ga je gajiti nego običan grašak,“ veli Svetlana Jovanović, proizvođačica iz Topole. „Jedina razlika je što raste u visinu. Sejem ga na otvorenom početkom marta, čim se vreme malo stabilizuje, a zemlja otopli. Ne voli vrućinu, jer tada mahune postanu žilave. Ko ne želi da pravi oslonac, može da ga seje na većem razmaku“.
Okopavanje, vlaga, temperatura i druge pojedinosti
Najniža temperatura na kojoj grašak šećerac počinje da klija je samo 2°C, dok najviša iznosi 25°C. Može podneti i temperature od 0°C, što ga čini pogodnim za sejanje čak i u jesen u područjima sa blagim zimama. Treba izbegavati setvu na senovitim mestima, jer bi tada mogao da se povije i donese manji rod.
Na manjim površinama, setva može biti obavljena u jednom danu, dok na većim površinama može biti sukcesivna, omogućavajući produženu berbu svežih mahuna. Od setve do prve mahune obično prolazi između 45 do 60 dana, zavisno o vremenskim prilikama. Ova sorta graška je prinosna. Ako se berba odloži, šećerac će i dalje formirati zrna i moći će se konzumirati kao običan grašak, ali će izgubiti svoj karakteristični slatki ukus.
Grašak šećerac ne zahteva čvrst oslonac zbog male mase. Potrebna mu je obilna vlažnost, pa je redovno zalivanje neophodno. Zemljište za setvu treba dobro pripremiti, mada ne mora biti bogato mineralnim materijama, jer se ona mogu nadoknaditi dodatnim đubrenjem kompostom i supstratima. Zbog kratkog vegetacijskog perioda, suzbijanje korova je lakše, često je potrebno samo jedno do dva okopavanja. Takođe, preporučuje se osigurati podršku biljkama i prekriti kućicama kako bi imale veću stabilnost i zadržale što više vlage.
Grašak šećerac, kao i zrnaš, seje se u redove na dubini od 5 centimetara, sa razmakom između redova od oko 20 centimetara i razmakom od oko 5 centimetara između zrna. Preporučuje se i dvoredna setva sa razmakom od 35 centimetara.
Setva idealna u ovom periodu
Najbolje je posejati ga do sredine aprila, jer ne podnosi visoke temperature koje mogu dovesti do opadanja cvetova i nedostatka formiranja mahuna. Drugi povoljan period za setvu je sredina oktobra, kako bi biljka imala vremena da klija i razvije nekoliko listova pre dolaska zime.
„Šećerac sejem u zemlji u kojoj je zaoran stajnjak i nema potrebe da se dodaje bilo kakvo veštačko đubrivo,“ naglasila je Jovanović. „Može da se seje na istoj parceli za običnim graškom, zrnašem. Zimska vlaga mu je uglavnom dovoljna, ukoliko se kućice dobro zagrnu, a i u proleće ima dosta kiša. Zaista ga retko navodnjavam. Kao i ostalo povrće, u vreme kišnih perioda napada ga plamenjača, ali to se rešava uz pomoć fungicida. Zato je dobro da ima oslonac, jer je tada provetravanje biljaka bolje, a mogućnost da se bolest pojavi je manja“.
U svojoj bašti gaji dve vrste šećerca koje imaju i estetsku vrednost zbog lepih cvetova. Jedna od sorti, vodički šećerac, ima male bele cvetove, dok druga, engleski ljubimac, donosi obilje ljubičastih cvetova. Za nju je kombinacija ove dve boje ukrasna, a kasnije bere ukusne i hranljive mahune.
U ishrani koristi mlade mahune, pre nego što zrna postanu puna, čije su dimenzije slične zrnu pšenice. Obično je to nakon dva meseca od setve semena. Može se jesti sirov ili blago kuvan, kao dodatak jelima. Slatki ukus potiče od visokog sadržaja ugljenih hidrata, a mahune takođe sadrže proteine, vitamine B, C i E, kao i malu količinu masti. Nakon blanširanja, mogu se čuvati u zamrzivaču, ali nije preporučljivo čuvati mlade mahune duže od jednog ili dva dana nakon branja.
Izvor: Dobro jutro
