Lisičarka je izuzetno ukusna i zdrava pečurka. Poznata po zlatnoj boji.
One se ne preru. Mogu da se jedu sveže, da se suše, da se salamure ili da se zamrzavaju. Ono što je važno je da ih ne treba jesti više od dva puta nedeljno.
Kako prepoznati lisičarku?
Jako je važno to što lisičarka ima karakterističnu žutu boju i uglavnom nema vrste sa kojom bi se mogla zameniti. Boja zna da varira od veoma svetle do tamnožute, pri čemu bledi starenjem. Ima čak primeraka skoro narandžaste boje. Stabljika je duga od tri do osam centimetara. Šešir je kod odraslih pečuraka širok do 10 cm i po pravilu je nepravilnog oblika sa uvijenom ivicom. U centru ima ulegnuće. Sa donje strane šešira su uočljivi žuti listići. Žućkasto meso ima divan, blagi miris kajsija, što joj je još jedna važna identifikaciona karakteristika.
Lisičarke gljive za prave poznavaoce
Kako je brati?
Iskusni berači kažu da lisičarku treba brati u korpe, a nikako u kese, torbe i vreće. Ovo je presudno za vreme kišnih dana. Tada se lisičarke lako lome i brzo kvare. Važno je i ne brati sitne plodove čiji je prečnik ispod 1 cm.
Čišćenje
Neposredno posle berbe lisičarke moraju biti očišćene od zemlje, sečenjem dela koji je bio u zemlji. Ostatak zemlje na dršci se sastruže. Lisičarke se ne peru jer mogu da upiju 20-40% vode.
Šta kažu nutricionisti i doktori?
Kao veoma lekovita namirnica, lisičarka je u potpunosti derminisana. Povećava otpornost organizma prema infekcijama respiratornog trakta i jača imunitet. Spada među najkvalitetnije gljive, jer sadrži prirodne antibiotike, osam esencijalnih amino-kiselina, enzime, belančevine, polisaharide, proteine, provitamin A, vitamine B kompleksa. Od minerala zastupljeni su natrijum, kalcijum, kalijum, fosfor, gvožđe, magnezijum, cink i bakar. Niskokalorična je i više od 90 odsto njenog sastava čini voda. Osim toga, lisičarka ima antibakterijska i antivirusna svojstva, čisti organizam, jača imunitet, poboljšava cirkulaciju, snižava holesterol, reguliše krvni pritisak i smiruje nervni sistem.
Čuvanje i konzumacija
Lisičarke mogu da se jedu sveže, da se suše, salamure ili zamrzavaju.
Posebno je zanimljiva za čuvanje u začinjenom alkoholu zbog veoma mirišljavog ukusa, ali je jednako dobra ako se čuva u maslinovom ulju ili sirćetu. Najviše korisnih sastojaka zadržava kad je sveža i pripremljena kao salata. Potpisnik ovih redova je najčešće prži, ali se možete i pohovati i marinirati. Pošto ima izvrstan ukus mogu se spremati same ili u mešanim jelima s mesom ili ribom. Takođe, lisičarke daju divnu boju sosovima i doprinose ukupnom izgledu jela.
Recept sa lisičarkama
Pola kilograma isečenih pečurki treba dinstati na crnom luku (dve glavice) i ulju. U smesu dodati 0,5 dl belog vina. Potom dodati i gotove začine po želji. Dinstanje je na blagoj vatri, i traje dok gljive ne puste vodu i ta voda ne uvri. Tada se gljivama dodaje smesa koju čine kašika brašna, malo začinske paprike i kurkume. Na kraju treba dodati i biber. Dinstanje ne bi trebalo da bude duže od pola sata, ali neka vam orjentir bude povremena degustacija. Naravno sve zavisi od starosti lisičarki koje ste ubrali.
