Aleksandar Milojević iz sela Popovići, između Kraljeva i Čačka, nastavlja porodičnu tradiciju poljoprivrede na gazdinstvu koje je nasledio od roditelja. Na svom imanju ima 25 grla krupne stoke, uključujući 14 krava, deset krmača i nekoliko prasića. Ove životinje svakodnevno zahtevaju mnogo pažnje, a Aleksandar i njegova porodica ustaju u šest ujutru kako bi započeli naporan radni dan koji često traje i do 20 sati. Osim stočarstva, obrađuje 30 hektara zemlje kako bi proizveo hranu za životinje. Međutim, kada su prinosi loši, kao što je bio slučaj u sušnim godinama, hranu mora dodatno da kupuje. A zato, kako veli, subvencije nisu uvek rešenje.
Poljoprivrednici su u decembru protestovali protiv stavljanja gazdinstava u pasivan status, što može dovesti do gašenja proizvodnje. Aleksandar, koji je ranije učestvovao u sličnim blokadama, smatra da su ovi protesti ključni za opstanak poljoprivrede. Ističe da kazne za poljoprivrednike nisu najveći problem, već nemogućnost prodaje mleka ili stoke kada je gazdinstvo u pasivnom statusu. On navodi primer kolege čije je imanje pasivizirano i koji sada čeka novčanu kaznu.
Subvencije, subvencije – more like Intervencije
Aleksandar se žali na težak život poljoprivrednika, bez radnog vremena, odmora ili čak crvenih slova. Za 16 godina braka, tek prošle godine je sa suprugom uspeo da ode na petodnevni odmor, dok su njihova deca letovala sa školom. Njegova porodica funkcioniše uz mnogo truda i žrtve, jer, kako Aleksandar kaže, poljoprivredom može da se bavi samo onaj ko to istinski voli. On oseća odgovornost da očuva ono što su prethodne generacije sticale, i tu poruku pokušava da prenese na svoju decu, iako im ne savetuje da se bave ovim poslom zbog teških uslova rada i neizvesne zarade.
Subvencije države su neophodne za opstanak gazdinstava, posebno u godinama kada su prinosi loši. Aleksandar koristi osnovne subvencije za zemlju i stoku, koje, prema njegovim rečima, u lošim godinama pokrivaju gubitke, dok u boljim godinama omogućavaju minimalnu zaradu. Smatra da subvencije ne treba da budu luksuz, već sredstvo koje omogućava poljoprivrednicima da od svog rada normalno žive.
Iako se nada boljoj budućnosti, Aleksandar s gorčinom ističe da je priču o boljim vremenima slušao još od pradede. On veruje da domaći proizvodi i hrana zaslužuju veću vrednost na tržištu, ali trenutna situacija nije obećavajuća. Njegovi planovi za Novu godinu svode se na posao u štali, dok sa skromnim optimizmom gleda u budućnost, nadajući se da će poljoprivreda jednog dana dobiti zasluženo priznanje i podršku.
Izvor: N1
