U Srbiji se retko sadi paulovnija, ali i kada se neko odluči za ovo drvo poreklom iz Kine, najčešće je to hibrid „elongata“. On je prilagođen evropskim klimatskim uslovima, a u Šumadiji se obično sade pojedinačna stabla bez većih zasada. U svom malom plasteniku u predgrađu Petrovca kod Kragujevca, Gordana Cicić hobiistički uzgaja sadnice paulovnije.
„Proces proizvodnje rasada paulovnije počinje u februaru. Tada seme stavljam u zemlju i u plasteniku mu obezbedim toplotu i vlažnost da bi proklijalo. U saksije ih rasađujem kada narastu oko 5 centimetara. Posle godinu dana sadnica mora da se oreže kako bi ojačao koren. Narednog proleća kreće pravi rast“, izjavila je s ponosom Cicić za internet portal „Dobro jutro“.
Paulovnija sve izazovnija
Jednogodišnje sadnice, bilo da su one cele ili skraćene na oko 50 centimetara, su definitivno idealne po uzgajivače. Štaviše, kako i sama Cicić naglašava, one se smatraju apsolutno najjačim i najizdržljivijim sadnim materijalom. Štaviše, do te mere su izdržljive i primamljive da mogu da se sade i u proleće i u jesen.
„Sadnice proizvodim iz hobija, ali se ispostavilo da ima poneka zainteresovana mušterija. Traže ih da bi dvorišta zaštitili od prašine, naručuju za njive koje ne obrađuju, kako parcele ne bi bile zaparložene ili da bi dobili građevinski materijal. Paulovnija ne traži kvalitetnu zemlju, ni zaštitu, a dobro podnosi niske temperature i velike suše,“ naglasila je Cicić.
Mlade biljke, kako ona tvrdi, traže redovno zalivanje, ali samo dok ne ojačaju. Tipično, jedna biljka vrste paulovnija ima prilično uzak i izuzetno dubok koren. Generalno se dešava da cveta tek u trećoj ili četvrtoj godini starosti.
„Pčelari uglavnom tragaju za hribridom tomentosa, zbog karakterističnog medonosnog cveta. Med je sličan bagremovom. Kao stočna hrana koristi se zbog dosta belančevina. Lišćem mogu da se hrane sve životinje, od zečeva, koza, ovaca pa do krava. Ima jak koren koji raste u dubinu do 25 metara, pa ga sade i za sprečavanje erozije tla,“ zaključila je Cicić.
Izvor: Dobro jutro
