Vlada Srbije nedavno je usvojila zaključke kojima se obezbeđuje jedan od ključnih preduslova za plasman svežih borovnica i suvih šljiva na kinesko tržište. Kako je najavljeno, usvajanje ovih zaključaka predstavlja još jedan korak ka osiguranju što većeg broja poljoprivredno-prehrambenih proizvoda koji će moći da se izvoze na kinesko tržište bez carinskih tarifa, čime se stvaraju povoljni uslovi za stupanje na snagu Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom.
Trenutno se roba koja se izvozi u Kinu obično carini sa stopama od 10–35 odsto. Sporazum za usaglašavanje izvoza jabuke iz Srbije već je verifikovan u oktobru prošle godine, a sada je isti proces sproveden i za još dva proizvoda iz sektora poljoprivrede.
Na kakvim nogama stoje suva šljiva i borovnica po pitanju izvoza?
Što se tiče izvoza sveže borovnice na kinesko tržište, to bi predstavljalo dobru priliku za naše proizvođače, posebno imajući u vidu probleme s plasmanom koji su imali prošle godine. Borovnica se u Srbiji uzgaja na oko 3.000 hektara, a otvaranje izvoza na kinesko tržište moglo bi značajno da unapredi njihov položaj, istakao je dr Aleksandar Leposavić, jedan od vodećih stručnjaka za voćarstvo sa Instituta za voćarstvo u Čačku.
On ističe da su zahtevi tržišta za borovnicom specifični, pri čemu se većina naše robe plasira na holandsko tržište, odakle se dalje reeksportuje. „Ono što je prioritet i što kupci traže jeste krupnoća ploda i praktično ništa drugo. Naši proizvođači za sada nisu dovoljno ovladali tehnikom gajenja da bi postigli te zahteve“, naglašava Leposavić.
Prema njegovim rečima, u slučaju izvoza u Kinu dodatna prepreka može biti to što oni u kulturi ishrane nemaju naviku da konzumiraju maline, borovnice. Izuzetak je konzumiranje malih količina koje proizvode lokalno.
„Već smo pokušavali sa smrznutom malinom da se probijemo, ali ne posebno uspešno. Ni Čileanci, koji su veliki izvoznici, nisu imali neke značajnije rezultate, te na kinesko tržište u većim količinama izvoze samo trešnju“, istakao je Leposavić.
Par drugih krucijalnih detalja
Kada je reč o suvoj šljivi, ukoliko posmatramo statistiku, moguće je da su šanse za izvoz veće. Treba uzeti u obzir to da je Srbija, prema zvaničnim podacima, rangirana kao peti najveći izvoznik tog proizvoda u svetu. „Mislim da je Kina veliko težište za nas i tamo cena igra značajnu ulogu. Jesmo peti izvoznik, ali to je nizak udeo u ukupnom svetskom izvozu“, naveo je međunarodni konsultant za izvoz hrane Aleksandar Jovanović. Jovanović je, inače, na ovim poslovima angažovan i u Srpskoj nacionalnoj asocijaciji proizvođača suve šljive.
Prema njegovim rečima, retko kada Srbija uspeva da izveze više od 6.000 tona suve šljive, što su trenutno naši maksimalni kapaciteti. Međutim, ove količine su relativno male u poređenju sa zemljama poput Čilea i Amerike koje prosečno izvoze oko 60.000–70.000 tona, Argentine sa 30.000–40.000 tona i Francuske sa oko 30.000 tona.
Postavlja se pitanje da li bi mogućnost otvaranja kineskog tržišta mogla da podstakne naše proizvođače nekako? Da li bi se oni rešili da veći deo šljive ne koriste za rakiju, već da povećaju kapacitete, zasade i ponudu tog voća za sušenje?
Jovanović ističe da je interes proizvođača jasan. Naime, ako im je ponuđena niska cena, oni će je radije prodati za rakiju ili za preradu u koncentrisani pire od šljive. Taj pire se najviše izvozi u Nemačku i koristi se za proizvodnju džemova i punjenja u pekarskoj industriji.
A onda je tu i konkurencija…
Dodatni izazov je što se u Srbiji za sušenje koristi samo sorta stenli. Naime, stenli je jedina sorta koja je dovoljno zastupljena da može da se otkupi u dovoljnim količinama i da bude ujednačena u sušenju. Međutim, iako je ova sorta tolerantna na virus šarke šljive, nije ekonomična za sušenje. To je slučaj zbog toga što je potrebno četiri kilograma, ponekad i više, sveže šljive da bi se dobio kilogram sušene.
Konkurencija koristi aženku, najpoznatiju sortu za sušenje na svetu, koja ima slične karakteristike kao naša sorta požegača. Nažalost, požegača nije dovoljno zastupljena jer nije otporna na virus šarke šljive. Dotični virus već godinama predstavlja problem u Srbiji i desetkovao je zasade. Zbog istog je sada ona retko prisutna samo u nekim regionima.
Dakle, puno toga bi trebalo uraditi kako bismo bili konkurentni s ovim proizvodom. Kako u pogledu asortimana, tako i u pogledu infrastrukture. Potencijalno otvaranje kineskog tržišta moglo bi motivisati voćarske kompanije koje imaju kapacitete i interes da ulažu u savremene zasade.
„Sada u samom startu nismo dovoljno profitabilni. Zato što nama je potrebno više sveže šljive za sušenje u odnosu na konkurenciju. Srbija takođe nema ni rasprostranjenu namensku proizvodnju šljive za sušenje. Dok na Zapadu i u Južnoj Americi postoje ovakvi moderni zasadi. Prostrani voćnjaci s velikim razmakom stabala gde između prolaze automatizovani tresači. Što znači da se ceo proces obavlja prilično drugačije nego kod nas,“ istiće Jovanović.
Izvor: Politika
