Krompir koji koristimo na domaćim trpezama je pretežno uvozni, budući da je proizvodnja istog osetno pala u zadnjih 20 godina. Kako se navodi u publikaciji „Blic“, danas je pod ovom kulturom zasađeno samo 22.000 hektara zemlje, tačno 75% manje nego u istom periodu pre dve decenije.
Zašto krompir ne uspeva?
Redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu dr Zoran Broćić procenjuje da se u Srbiji očekuje proizvodnja krompira na nivou od oko 400.000 tona. Ova brojka izgleda dovoljno u teoriji, tvrdi Broćić, ali se pokaže da veliki deo dotičnog roda nema tržišni kvalitet. „Zbog toga, godišnje uvozimo 50.000 do 60.000 tona. Na žalost, ove godine mi se čini da će taj uvoz biti veći, jer supermarketi žele dobru robu, potrošači na pijaci krompir lepog izgleda, a što nije slučaj sa domaćim krompirom,“ veli dr Broćić.
U nastavku izjave, Broćić se dotakao potencijalnih uzroka ove situacije sa krompirom u Srbiji. Jedan od razloga jeste taj što je u poslednjih 20 godina došlo do devastiranja brdsko–planinskih područja gde se tradicionalno proizvodio krompir. Pritom, veliki broj radno sposobnog stanovništva nije više u mogućnosti da radi. Kako apostrofira Broćić, nema ko da ih odmeni zbog migracije mlađih na gradska područja. S druge strane, kako veli on, došlo je i do povećanja inputa u proizvodnji. Sve je poraslo u ceni, od nafte, preko đubriva do hemijskih sredstava. Došli smo do tačke gde se cena koštanja proizvodnje krompira sa jednog hektara povećala za skoro 50%.
Klima ključni faktor
„U jedan hektar ozbiljne proizvodnje krompira bez semena neophodno je uložiti 3.500 do 4.000 evra. Ukoliko se nabavi kvalitetno seme, koje košta oko 3.000 evra, dolazimo do cifre od nekih 6.000 do 7.000 evra. To je jako skupa proizvodnja i ako ne postignete zadovoljavajući prinos sa kojim na tržištu treba da naplate neku dobit, vi pravite gubitak i naravno smanjuje se zainteresovanost za tu proizvodwu. U sektoru krompira danas uglavnom zarađuju proizvođači u ravničarskom regionu, gde je potpuno mehanizovana proizvodnja i postoje uslovi za navodnjavanje. Oni postižu prinose 50 do 60 tona po hektaru. I ta proizvodnja može da bude profitabilna. A sa 20 tona po hektaru, kao što je slučaj u brdsko–planinskim krajevima, teško možete biti profitabilni i opstati,“ naglašava Broćić.
Naravno, nije izostala ni diskusija o vremenskim neprilikama koje su uticale na prinose. Broćić i sam naglašava dotično; podsetićemo da je u junu serija oluja praćenih gradom desetkovala useve voća, povrća, žitarica i uljarica širom zemlje. „Upravo ove vremenske prilike, koje su trajale od početka sezone, uslovile su da je dosta roda stradalo od bolesti, štetočina, suvišne vlage i grada. Zbog toga nemamo ni adekvatne prinose ni zadovoljavajući kvalitet i zato je mala ponuda dobre robe,“ zaključuje Broćić.
Izvor: Blic
