Srbija prolazi kroz neravnomerni razvoj, gde najviše pati srpsko selo. To su primetili mnogi, te su reči Milana Markuša tek najnovije na listi.
Markuš, kako i sam ističe, svoje penzionerske dane provodi u selu Dobrače, opština Arilje. Za dnevni list „Politika“, napisao je pozamašni lament u kojem govori o situaciji danas. Njegove sentence su, u biti, odjek generalnog stanja stvari, a ovde ih prenosimo sa vrlo malo parafraze.
Do čega neravnomerni razvoj u zemlji dovodi?
„Pratim tmurne i nevesele tekstove Miroslava Todorovića i Radoša Bajića o gašenju naših sela. Pošto i sam provodim penzionerske dane u selu Dobrače kod Arilja, mogu da potvrdim da je sve baš tako. Mladi su se razišli, a stari će održavati imanja – dok budu mogli,“ započinje svoj lament Markuš. „Istina, država raznim merama pokušava da stimuliše stanovništvo da ostane na selu i bavi se poljoprivredom i stočarstvom. Reklo bi se da nema opipljivijeg rezultata. Možda zbog toga što se leče posledice, a ne uzroci.“
Da bi mladi ostali na selu, šta bi zapravo trebalo da se promeni? Markuš smatra da sela treba da se „konvertuju“ i da po izgledu „imitiraju“ ona u Nemačkoj i Švajcarskoj. „Znam da mi teško možemo da se poredimo s njima, ali ne znači da ne treba da radimo na tome. Kao što znamo da, iako verovatno nikad nećemo ući u Evropsku uniju (u ovakvom obliku EU), treba da se razvijamo i dostignemo mnoge evropske civilizacijske tekovine. To znači da svako naselje treba da ima svu savremenu infrastrukturu – puteve, struju, vodu, kanalizaciju, internet…“ dodao je Markuš.
I naravno, istakao je šta tu uzima prioritet. „Pre svega komunikacije,“ oštro je apostrofirao. „I škole, zdravstvene ustanove, pa i kulturne, trebalo bi da su u razumnoj blizini. Ako već nije racionalno održavati škole za nekoliko učenika, trebalo bi da postoje školski autobusi.“
Nesigurnost u seoskoj privredi
Naravno, Markuš ističe da darivanje doma mladima nije dovoljno. Naposletku, ističe on, treba ih podstaći da njihovo gazdinstvo pokrenu. Da ga, veli on, održavaju na taj način da im stvara profit i time pomaže privredu zemlje.
„Drugim rečima, treba da im se omogući da žive od svog rada na selu (ne mislim na onlajn poslove, nego na poljoprivredu ili stočarstvo). Čini mi se da je taj segment privrede u potpunom haosu (da li je kontrolisan ili nije – ne znam). Nema nikakve sigurnosti, otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, mleka, mesa i slično, ne mogu da pokriju troškove rada, kao ni one za mehanizaciju, đubrivo, gorivo…“ neentuzijastično dodaje Markuš.
Prema njegovom mišljenju, srpski proizvođač ne može da konkuriše niskim uvoznim cenama pomenutih dobara. „Ako je državi u interesu da se u Srbiji odgajaju krompir, šljive, višnje, maline… onda bi trebalo da nađe neki mehanizam za zaštitu malih i srednjih proizvođača, posebno u vreme velikih oscilacija cena. Ne čuva se standard stanovništva uvozom jeftinih proizvoda, jer je posledica toga gašenje naših seoskih gazdinstava,“ izjavio je.
Posebno oštru kritiku je Markuš uputio „beogradizaciji“ Srbije, kao i neprirodnom rastu samog glavnog grada. „Od Beograda se pravi „grad-monstrum”, u kojem život postaje sve nekomforniji. Uprkos tome, u glavnom gradu se gradi kao nikada pre. Na mom Vračaru koristi se svaki kvadratni metar da se nešto podigne. Gužve su sve veće. A nadležni se i dalje hvale količinom izdatih građevinskih dozvola,“ veli on, tik pred depresivni zaključak. „I dok Beograd raste, ostali gradovi i varošice stagniraju ili se smanjuju. Srbija se prazni, umesto da se ravnomerno razvija.“
Izvor: Politika
