Sušenje žitarica nije ni malo jednostavno kako neki misle. Postoje mnoge metode koje se koriste u svetu, a kod nas je najpopularnija ona koja i nije najisplativija.
Vi dođete u silos i predate kukuruz koji ima dvadeset posto vlage i onda shvatite da vam neko uzima trećinu roda zato što ga suši tako da ima od 14 do 14,5 posto vlage.
Alternativa je tome mobilna sušara.
U okolini Smedereva se prave ove mobilne sušare. Prednosti ovih sušara su da Vi nemate sušaru koja je negde u nekom objektu i za koju Vi morate da imate razne građevinske dozvole, a inspekcije se ponašaju kao da pravite nuklearnu elektranu u selu.
Ovde lepo upalite traktor, zakačite sušaru i možete da idete gde god hoćete. Ubacite žitarice, osušite, uskladištite i nikome ne morate da podnosite bilo kakve zahteve, ili tražite bilo kakva odobrenja, a i sačuvali ste novac koji bi inače izgubili da ste predali neosušeno u silos.
Takve sušare se proizvode retko gde u svetu i mi smo jedna od malobrojnih zemalja koja ima takvu proizvodnju.
Do toga je došlo kada je Radiša Krstić, koji je nekoliko decenija bio direktor u jednoj italijanskoj fabrici za proizvodnju mobilnih sušara odlučio da ih proizvodi u Srbiji.ž
Razlog je bila činjenica da je Rusija glavni uvoznik takvih sušara pa je, nakon uvođenja ruskih sankcija, Radiša sa italijanskim partnerom došao na ideju da se sušare prave u Srbiji i izvoze u Rusiju. Italijan je kasnije izašao iz te priče, ali je pogon ostao i uspešno nastavio da proizvodi mobilne sušare.
Poenta priče je da su sušare iz Srbije mnogo jeftinije od italijanskih i to je izazvalo nezadovoljstvo kod italijanskih firmi kojima je ovaj pogon direktna konkurencija.
– Radi se o nekim iskustvima koje sam stekao dok sam radio u Italiji, a i na osnovu mog porekla, dolazim iz jedne zemljoradničke porodice i znam koliko je to teško da se nabavi nova mašina – kaže gospodin Krstić. – Sam proces napretka u Evropskoj Uniji, a primer mi je bila Poljska i kako su oni napredovali, me je dovelo do zaključka da ćemo i mi, pre ili kasnije morati da nabavimo te nove mašine koje će pomoći ljudima da bolje žive.
– Ja sam na ideju došao sa partnerom iz Italije, zbog ruskih sankcija Evropskoj Uniji. Zato rez se vratio 2015. On je izašao iz posla zato što mu neke familijarne okolnosti nisu dozvolile da nastavi. Ja sam onda rešio da radim sam i bukvalno uložio kompletnu dedovinu u ovaj posao – priča Radiša o počecima ovog posla.
Sa ponosom objašnjava da ovakve vrste sušara proizvodi samo 5 fabrika u svetu. Jedna u Sjedinjenim Američkim Državama, tri u Italiji i ova koju on ima u Srbiji:
– Ja pravim sušare i garantujem za njihov kvalitet. Postoji i u Nemačkoj fabrika, ali drugačijeg sistema i njihova jedna sušara od 15 tona košta sto hiljada evra.
O radu sa mobilnom sušarom on kaže sledeće:
– Veoma je jednostavno jer je skoro sve automno. Pogon joj je traktor koji ide na 450 obrtaja, čak nisu ni veliki obrtaji. On proizvodi struju koja je potrebna. Nema potrebe ni za struju ni, bilo šta. Čak ako je jači traktor sušara lakše radi i mnogo je manja potrošnja goriva. To je interesantan podatak, ali apsolutno tačan.
– Svaka sušara ima svoj autonomni pogon koji može da pokreće ili traktor ili jedan elektro-motor. Konkretno, sušaru možemo da odnesemo u njivu i da sušimo – objašnjava on.
Ova sušara ne samo da suši već odvaja lom i korov, ali i vrši otprašivanje.
– Sve zavisi od kupca, ali ova sušara može da zadovolji zahteve svih, pa čak i najveće standarde koje traže Nemci – izjavljuje Krstić.
Sve o ceni, vrsti goriva, kao i koja je najbolja tehnologija sušenja i o prednostima ove sušare, pogledajte na snimku ispod…