Poljoprivrednici u klinču: unosni prinosi ili zelena agenda?

Poljoprivrednici nezadovoljni stanjem u toj grani privrede izašli su prošle i početkom ove godine na proteste širom Evrope, stihijski. Blokade su osvanule na ulicama Brisela, Berlina, Madrida, Pariza i ostalih evropskih glavnih gradova i nisu se micale nedeljama.

Protesti su se brzo smirili, a stručnjaci smatraju da su bili neuspešni. Većina zakona i normi koje su zahtevali da se promene ostale su nepromenjene, a analitičari opisuju trenutno stanje u evropskoj poljoprivredi nakon protesta kao – status quo.

U panelu nazvanom “Da li poljoprivrednici gube bitku?”, koji je organizovala urednica Karnegi Europea, Džudi Dempsi, naglašeno je u uvodnom govoru da bi poljoprivrednici trebalo da se fokusiraju na prelazak na održivije metode proizvodnje hrane, umesto podržavanja statusa quo, uz podršku institucija i vlada EU-a.

Noa Gordon, privremeni direktor programa za održivost, klimu i geopolitiku u Fondaciji Karnegi za međunarodni mir, izjavio je da evropski poljoprivrednici zaista gube bitku, ali da još uvek imaju priliku promeniti pravac.

U periodu kada klimatske promene ozbiljno ugrožavaju proizvodnju hrane – s obzirom na nedavno upozorenje Evropske agencije za zaštitu životne sredine o ‘katastrofalnim’ rizicima za useve u južnoj Evropi – Gordon smatra da bi poljoprivrednici trebalo da pređu na metode proizvodnje koje manje štete okolini.

Umesto toga, poljoprivrednici, prema njegovim rečima, sprovode defanzivne akcije. Blokiraju puteve traktorima i agresivno protestuju kako bi zadržali postojeće stanje, nastojeći sprečiti, na primer, trgovinski sporazum između EU-a i Mercosura, uvoz hrane iz Ukrajine, primenu novih propisa o pesticidima te povezivanje drugih zelenih komponenti sa svojim subvencijama.

Šta siroti poljoprivrednici da rade?

Patrik Holden, vođa Trasta za održivu ishranu, naglašava da su poljoprivrednici u Ujedinjenom Kraljevstvu i širom Evrope izrazili nezadovoljstvo predlogom zamene sadašnjih subvencija podrškom za ekološki osvešćenu poljoprivredu.

“Mnogi poljoprivrednici vide ove promene kao pristranost prema zaštiti životne sredine na štetu proizvodnje hrane. Međutim, moramo prepoznati da je ovo pogrešan pristup. Sistemi organskog uzgoja hrane, koji proizvode visokokvalitetne proizvode, mogu se uskladiti sa zaštitom okoline. Kao poljoprivrednik koji decenijama primenjuje principe održivosti, znam da ovo može uspeti u praksi”, ističe Holden.

Dodaje i da su i poljoprivrednici i priroda u dobiti ako se ova situacija pravilno shvati. Pojasnio je da bi, da bi se postigao taj cilj, trebalo da se ostvare tri ključna koraka.

“Prvo, regenerativna poljoprivreda treba da bude finansijski isplativija od industrijskih sistema, sa subvencijama koje podržavaju prelazak i održavanje ekoloških i društvenih koristi koje pružaju. Drugo, subvencije treba preusmeriti kako bi se osiguralo da poljoprivreda i priroda mogu koegzistirati na poljima, umesto da se zemljište uzima iz upotrebe za proizvodnju hrane. Treće, poljoprivrednici treba finansijski da budu nagrađeni za pružanje klimatskih, prirodnih i društvenih koristi pravog održivog sistema poljoprivrede.”, veli on.

Prema njegovim rečima, ako svi podrže ove ideje, proizvodnja hrane i zaštita životne sredine neće biti u suprotnosti. Umesto toga će sarađivati, omogućavajući obema stranama da izađu kao pobednici, zaključuje Holden.

Nema mnogo nade

Olivia Lazard iz Karnegija Europea takođe smatra da poljoprivrednici vode bitke koje unapred izgledaju izgubljeno.

“Evropski farmeri najčešće koriste intenzivne metode poljoprivrede koje ubrzavaju propadanje ekoloških usluga, a time i produktivnosti. Da li je to ekonomska bitka? Da, poljoprivrednici rade naporno i suočavaju se sa velikim dugovima. Ali politička? Ne baš, jer su oni moćna grupa. Upravo su dobili ukidanje važnih propisa o upotrebi pesticida. Da li će ovo pomoći evropskim poljoprivrednicima u njihovoj borbi? Onoj koja se tiče dostojanstvenije, ekonomski otpornije i sigurnije proizvodnje hrane? Verovatno ne”, kaže Lazard.

Ona ističe da postoji veći ekološki problem koji i poljoprivrednici i evropske institucije ignorišu u svojoj trenutnoj borbi.

“Evropa gubi svoju klimatsku prednost, svoju otpornost na vodu i hranu. Ovo je temelj ekonomske sigurnosti i strateške autonomije. Sa druge strane, Rusija ima relativno bolju klimatsku poziciju. Ona poseduje 20% svetskih vodnih resursa. Rusija ulaže u organsku poljoprivredu na velikim površinama, što smatra svojim geopolitičkim adutom”, objašnjava.

Ona tvrdi da jedini način da se izbegne negativna budućnost u kojoj Rusija koristi poljoprivredu, hranu i vodu kao oružje jeste da Evropa pređe na regenerativnu poljoprivredu kako bi se suprotstavila gubitku svoje klimatske prednosti.

“Evropa ima još samo pet godina da promeni svoju poljoprivrednu politiku, reformiše Zajedničku poljoprivrednu politiku (CAP) i da poljoprivrednicima dodeli ulogu u sigurnosnoj transformaciji Evrope. Ako poljoprivrednici žele pomoći Evropi u ovoj transformaciji, onda Brisel mora razumeti kako ih podržati”, ističe Lazard.

Institucije pod ovećim pritiskom

Denis MaKšejn, bivši ministar Velike Britanije za Evropu, iznosi slično mišljenje.

„Pad udela poljoprivrede u ekonomiji EU-a nastavlja se ubrzano: sa 11% u 1991. na 1,4% BDP-a Unije danas. Možete kupiti farme pristojne veličine u udaljenim italijanskim napuštenim selima za jedan evro, iako kupac mora obećati da će uložiti u nekretninu, pa čak i živeti tamo. Naše prodavnice su pune jeftine hrane izdaleka. Ipak, poljoprivreda dobija gotovo 25% ukupnog prihoda EU-a u obliku subvencija i uzrokuje više političkih glavobolja čelnicima EU-a nego bilo koji drugi sektor. Radnici u čeličanama ili rudari u ugljenokopima mogu nestati iz evropskog industrijskog pejzaža, a čini se da to niko ne primećuje, a kamoli da se brine“, veli MaKšejn.

Oni su, prema njegovom mišljenju, takođe odgovorni za masovnu imigraciju radne snage iz Afrike, Bliskog istoka i Azije u bolje stojeću Evropu.

„Grčki farmeri ne bi mogli preživeti bez albanskih radnika imigranata, a britanska torijevska vlada za Bregzit morala je ublažiti svoju antievropsku ideologiju kako bi dozvolila radnicima iz siromašnih država članica EU-a da obavljaju žetvu i preradu hrane. Vlade Poljske i anti-EU desnice, kao i pro-EU centra, udružuju se u pomaganju Putinu pokušavajući smanjiti uvoz hrane iz Ukrajine. Uvek je bilo tako. Man ist was er isst (Ljudi su ono što jedu), kažu Nemci. Nijedan drugi lobi nema toliku moć u Evropi kao poljoprivrednici. Ali koliko dugo još“, pita MaKšejn.

Kompromis ipak moguć?

Patrik Šroder, viši istraživački saradnik u Čatham Hausu, tvrdi da nije na poljoprivrednicima da sami vode borbu za održiv sistem ishrane i ruralne načine života.

„Ako protesti poljoprivrednika prerastu u nasilje, kao što se videlo na poslednjim protestima u Briselu, oni se zaista mogu suočiti sa izgubljenom bitkom u rešavanju složenosti sa kojima se poljoprivredni sektor suočava. U isto vreme, evropske vlade moraju prepoznati hitnu potrebu za promenom politike i aktivno sarađivati sa poljoprivrednicima kako bi se omogućio pravedan prelazak na održivi sistem ishrane“, kaže Šroder.

On zaključuje da kada evropske vlade i poljoprivrednici rade zajedno, mogu transformisati poljoprivredu tako da postane faktor obnavljanja okoline, obezbeđujući dugoročnu sigurnost hrane uz očuvanje resursa planete. Bitno je shvatiti da je borba za održivu poljoprivredu zajednički izazov koji se mora rešiti radi dobrobiti svih.

Izvor: Al Jazeera