Poslednji stočar kolibar Borja

Milenko Šuljagić je poslednji stočar kolibar u Borjima, na obroncima Mutenice nadomak Zlatibora, i po svoj prilici neće se toga odreći. Od Ivanjdana do Tomindana samuje u visovima. Predano čuva stoku, kosi livade i diše punim plućima.

„Ostaću u Borjima do Tomindana ili koji dan duže, zavisi kad će pasti sneg. Pre neku godinu je zabelelo tek za Aranđelovdan… Imam još da pokosim dva hektara livade, pa da četiri vagona sena prevezem dole u selo, spremim ogrev…“ veli Šuljagić dok daje izjavu ispred njegove kolibe u Milojevića ogradi.

Kolibar jednom, kolibar zauvek

Šuljagić je aktivni rabadžija. Njegovi volovi, Baljko i Cvetko, mu prave društvo u šumovitim predelima koje kolibar naziva domom. Toliko su mu bliski da se odazivaju na ime i promptno dolaze. „Imaju dve tone… Da letos nisam rabadžijao i izvuk’o 500 kubika građe, imali bi još 200-300 kilograma. Svakog dana u rabadžiluku ili kad je tov imaju obrok od pet kila koncentrata,“ ponosno ističe kolibar iz Borja.

Borja, podsetićemo čitaoce, su letnje stanište čobana. U pitanju je pozamašni predeo planine između Borove glave, Ljubiške previje, Duboke doline i Zelenog brega. Nalazi se tik ispod puta za Čigotu.

S proleća su familije Šuljagići, Karajankovići, Zečevići, Savkovići, Grujičići i Šišakovići iz novovaroškog sela Draglica izgonile stoku na pašu, kupile kajmak i sir. Ostajalo se do mrtve jeseni, a neki su i zimovali u kolibama. Ove građevine, isto poput mlekara i štala u ovom regionu, su građene od brvana borovine.

Šuljagić se sa setom priseća svojih „kolega“ kolibara i prohujalih vremena u Borjima. „Imale su ovde kolibe 22 porodice. Na mobama se zakašalo i po 20 kosača. Ostari i prosu se selo… A šteta je jer je ova trava sitna i blagodet za stoku, pašnjaci unedogled, seno teško, a goveda i ovce stalno na otvorenom i na glasu kod trgovaca… Kad zavoliš miris livada i borovine, pa izvore i ovo prostranstvo – onda ne možeš to da napustiš!“ sa ponosom ističe kolibar.

Stil života u izumiranju

Šuljagić gaji četiri vola, tri krave, tridesetak ovaca i stalno strahuje da odnekud ne nasrnu kurjaci i šakali. Inače, desna ruka su mu žice električne čobanice, konkretno tzv. “stare Slovenke”, čije akumulatore ne mora da puni po dva meseca. U sakupljanju letine pomažu mu deca Arsenije i Ljubinka, koji inače žive u Užicu. Pre neki dan u Borja je došla i osamdeset-osmogodišnja strina Ljubinka iz zajedničkog domaćinstva. Strina Ljubinka, kako navodi, i sama ima prijatne uspomene od sopstvenog bavljenja čobanstvom.

Izvor: Glas Zapadne Srbije