Pitanje koje mnogi postavljaju ovih dana je da li će finansijska pomoć države u vidu 20.000 dinara po tovnom junetu i zagarantovana cena od 252 dinara pomoći srpskim stočarima, a samim tim i državi da sačuva stočne fondove?
Odgovor na to pitanje nije ni lak, a ni jednostavan.
Problem u koji smo došli se kuvao u kotlu bez ventila dugo godina i sada je na ivici da eksplodira.
Da li će mere Vlade Republike Srbije pomoći, teško je reći. Ne može se sporiti da su one korak u pravom smeru, ali je pitanje hoće li taj korak biti dovoljan da nas sačuva od katastrofe ili ne?
Problem je nastao u tome što jednostavno nismo obezbedili tržište za naše juneće meso, a dozvolili smo nekontrolisani uvoz iz zemalja Evropske Unije. Zabrana uvoza živih grla razne stoke ne samo da nije bila od pomoći stočarim nego je i išla na ruku uvozničkom lobiju. Više im nisu bili potrebni ni klaničari, a i šta će im kada dobijaju gotov proizvod? Sve upakovano, sve sređeno, a često i prerađeno – samo da se proda. Iz ruke u ruku, po principu “tašna, mašna i laptop” o čemu je govorio i Uroš Davidović sa poštenim klaničarima iz porodice Mihailović iz Pržutovca kod Mladenovca, što možete pogledati na OVOM LINKU.
Za to vreme, srpski stočar nije imao čemu da se nada. Priče o otvaranju novih tržišta nisu zaživele tako kako se mislilo u državnim krugovima. Svi se sećamo emisije “Bolja zemlja” u kojoj je Uroš Davidović razgovarao sa jednim od stočara koji se maksimalno potrudio da smanji sve troškove. Vladimir Popović iz Azanje je tada objasnio svu problematiku tova junadi i dao odgovor kroz reči da razmišlja da ostavi sve i da ide da vozi kamion u inostranstvu. Nakon 22 godine borbe i muke on je razmišljao o tom koraku. Za dobrobit Srbije, Vladimir, kao i mnogi drugi, moraju da ostanu u zemlji i da mogu da pristojno žive od poštenog rada kojim se bave. Kako je sve Vladimir smanjio troškove uzgoja tovne junadi možete da pogledate OVDE.
Složićemo se da je ovo korak u pravom smeru, ali se postavlja pitanje koje još korake može i mora da preduzme država? Ovo su neki od njih:
Prvi i osnovni korak je zagarantovana cena po kilogramu žive mere. Bez toga nema nikakvog razgovora jer srpski stočar mora da bude zaštićen i mora da zna na čemu je već na početku godine. Sve ozbiljne države garantuju, zašto ne bi i mi?
Drugi korak je zabrana uvoza smrznutog i obrađenog mesa. Koja je svrha zabrane uvoza žive stoke ako dozvoliš uvoz mesa? Ne samo da si olakšao posao uvozničkom lobiju, već si im i omogućio da ne moraju da uposle ni domaće klaničare.
Treći korak o kojem malo ko razmišlja je podizanje standarda u proizvodnji gotovih proizvoda od mesa. Razlog je prost. Veći kvalitet zahteva više mesa za razne kobasice, viršle, gotova jela a samim tim povećava i potražnju za istim.
Četvrto i možda najvažnije je traženje novih tržišta koja će omogućiti da se naša junetina nađe na svetskim trpezama po većim cenama. I taj cilj moraju sebi da zacrtaju sva naša diplomatska predstavništva u zemljama koje imaju adekvatno tržište i adekvatne cene.
Naravno, postoji tu još nekoliko stvari koje bi država mogla da uradi, ali za početak je ovo dovoljno ne samo da nam očuva, već i da nam poveća stočni fond.
