Uzgoj bobičastog voća u Srbiji poslednjih godina postaje sve popularniji, a klima koju naša zemlja ima je svakako idealna. To se odnosi i na borovnicu koju već nekoliko godina zajedno sa kumom gaji Aleksandar Jelić iz Gornjeg Milanovca, koji za Bolju zemlju kaže da ova kultura u Srbiji ima itekako veliki potencijal, samo je pitanje da li ćemo ga iskoristiti.
Kaže da su u priču sa borovnicama ušli sasvim slučajno, kao i da su imali sreće i dobru procenu oko toga koga da konsultuju kao mentora oko podizanja zasada i uspostavljanja tehnike proizvodnje.
“Problem je iskakao iza svakog ćoška. Na tom prvom hektaru smo ispekli zanat. Posto je investicija ogromna, kum koji je radio na brodu, morao je opet da se vrati naredne dve sezone, a njegov brat i ja smo odradili sadnju i prve dve sezone negovali zasad. U međuvremenu je podignut drugi hektar, a ovog proleća sadi se treći hektar”, kaže nam Aleksandar koji sada radi i kao konsultant ostalim poljoprivrednicima koji bi da sade borovnicu.
Udruživanjem do bolje proizvodnje
“Iz toga se izrodila ideja oko udruživanja i ujednačavanja tehnologije proizvodnje, kvaliteta ploda i zajedničkog plasmana. U procesu smo registracije zadruge. U međuvremenu smo osnovali i proširili porodice. To nam je bila inspiracija da proizvedemo plod koji ce moci da jedu deca bez ikakve bojazni. Uspeli smo da uspostavimo ekološki pristup sa minimalnom upotrebom pesticida. Prošle godine smo samo u cvetanju imali tretman fungicidom, ove godine planiramo i to da izbacimo. Koristimo mikrobiološke preparate. Korisne bakterije i gljivice odrađuju posao bolje od pesticida, ako se pravilno upotrebljavaju. Nešto kao probiotici kod nas ljudi. Umesto da lečimo biljke, pumpamo im imunitet na maksimum. Mislim da smo pioniri u Srbiji što se tice ovog pristupa ishrane i zaštite”, tvrdi Jelić.
Početnicima savetuje da ko god se odluči da gaji borovnicu treba da zna da je to jako skupa i tehnološki zahtevna proizvodnja, nije nikakva vikend rekreacija za smirivanje živaca niti sporedan posao.
“Sve što pročitaju na internetu može samo da ih baci u zabludu da raspolažu korisnim informacijama I nekakvim predznanjem, to odgovorno tvrdim! Prva stvar su analize zemlje i vode, njihovo pravilno tumačenje i preduzimanje neophodnih mera da se dovedu u optimum, ako već nisu. Te stvari nećete pronaći na internetu”, navodi Jelić.
Pažljivo birajte koga ćete da slušate
Aleksandar objašnjava da sa sadnjom treba krenuti od septembra pa do juna, kada je zemlja pripremljena i aktivan sistem za zalivanje.
“Od vremena sadnje je važnije da su svi ostali parametri idealni, ne treba žuriti i srljati po svaku cenu zato što je neko rekao da je jesenja sadnja idealna. Saksije su jednostavnije što se sadnje tiče. Ishrana je jako specifična, kao i sve drugo kod nje. Kao i kod ljudi, pravilna ishrana je pola zdravlja. Optimalno doziranje hrane kojim ne ostećujete mikrobiološku aktivnost u zoni korena povećava iskorišćenost iste”, dodaje naš sagovornik.
On ističe da je navodnjavanje ključna stvar pravilnog razvoja mladog zasada.
“Osnov je pravilno projektovanje sistema, pogotovu na nepravilnim parcelama sa nagibima u više pravaca. Ako je dobar sistem do svake biljke će doći iste kolicine vode i hrane, u suprotnom se javlja disbalans u prirastu i zdravlju biljaka”, objašnjava Jelić.
Borba sa korovima i glodarima se ponekad čini kao Sizifov posao, ali se ne sme posustati i zapustiti borovnica ni po koju cenu.
“Zimsko orezivanje je obavezno od same sadnje, i obavlja se svake sezone. Jako važna mera za isplativost proizvodnje. Treba naći zlatnu sredinu između količine ploda i sposobnosti biljke da to iznese. Najbolje je da rezač poznaje zasad. Ja vodim rezidbu u zasadima koje pratim i tačno znam koliko mogu da opteretim biljke”, savetuje Jelić i dodaje da mu je mnogo značila obuka u Holandiji kada je u pitanju rezidba borovnice, naglašavajući da je imao i dobrog učitelja u Srbiji.
Letnja rezidba – mač sa dve oštrice
“Zadnjih par sezona postaje popularna letnja rezidba. Mislim da je ona mač sa dve oštrice, treba biti oprezan”, iskren je naš sagovornik.
Berba borovnice se obavlja ručno, kada je plod potpuno obojen. Treba biti strpljiv sa prvom rukom branja, i skidati plod u redovnim ciklusima od 3-5 dana zavisno od spoljne temperature I osunčanosti.
“Radna snaga je trenutno najproblematičnija stavka u celoj proizvodnji. Pojavljuju se mašine za mehanizovanu berbu, ali treba ih testirati”, kaže Jelić.
Podizanje zasada jako skupo
Na pitanje o isplativosti i zaradi, naš sagovornik napominje da je podizanje zasada jako skupo u odnosu na druge voćne vrste.
“Jedan hektar prelazi 70.000 evra bez subvencija i mehanizacije. Godišnji troškovi su isto tako visoki, oko 60-70% od berbe su troskovi. Prosečna cena ploda polako pada, ali ne strmoglavo. Kada bi imali ozbiljnije otkupljivače, možda ne bi ni padala. Prošla sezona je bila bas turbulentna u otkupu. Trebalo bi svi da se uozbilje u ovom lancu. Proizvođaci sa kvalitetom ploda (krupnoćom, čvrstinom i ostacima pesticida). Otkupljivači sa logistikom i cenom, dok smo u poziciji da nas smatraju za ozbiljnog igrača na svetskom tržištu”, navodi Jelić.
Borovnica – sinonim za zdravlje
Ovo bobičasto voće je sinonim za zdravu ishranu, kao malina i kupina.
“Da bi zaista bila toliko korisna po zdravlje treba i nju pravilno hraniti, ubrati tako da ne izgubi pepeljak (plava prašina na površini bobice) jer se upravo u njemu nalaze antioksidansi koji prvenstveno štite plod, pa onda i nas. I na kraju dobra pothlada i transport. Timski rad je suština opstanka ove, možda i jedine, zdrave grane srpskog voćarstva”, dodaje Jelić.
On dodaje da su u takovskom kraju formirali mali nukleus iz koga bi mogli da šire svoju viziju pristupa uzgoja ove voćke
“Mi smo tim velikih entuzijasta, spremnih da se edukuju i usavršavaju neprestano, u pola noći i dana se razmenjuju nove informacije, saznanja i ideje. Generalno, u Srbiji, većina zasada su u manjem ili većem problemu i mnogi će propasti. Nažalost, malo ljudi je u stanju da reši te probleme. Opet, ljudi koji poseduju znanje i imaju rezultate ne mogu fizički da postignu. Polako se rađa ideja o formiranju ekipe koja bi bila podeljena po reonima u čitavoj Srbiji i imala centralnu bazu podataka i razmene znanja i iskustva sa terena, nadam se da ćemo uspeti u tome. Potencijal je ogroman što se ove kulture tiće, na nama je da li ćemo to iskoristiti ili upropastiti”, zaključuje Jelić.
