U srcu Šumadije, na reci Srebrenici, nalazi se vodenica Cicića, koja čuva istoriju i sećanje na pomeljare – domaćine koji su donosili žito na mlevenje. Stara preko 300 godina, ova vodenica, jedina preostala u Stragarima, svedoči o prošlim vremenima kada su ljudi čekali danima u redu da njihovo žito bude samleveno. Dok su čekali, pomeljari su perorezima urezivali svoja imena na drvenom vodeničkom košu, ostavljajući tragove za buduće generacije. Ti zapisi danas predstavljaju svojevrsnu arhivu imena i sela iz kojih su dolazili, poput Novaka Obradovića, Velika i drugih, uključujući i godine poseta, kao što je 1932.
Vodenica je nekada bila deo dinamičnog života sela. Na reci dugačkoj 10 kilometara postojalo je više od 50 vodenica, a svaka je radila danonoćno. Vodeničari su se trudili da obezbede kvalitetno mlevenje i fer uslugu, jer je to privlačilo mušterije. Pored njih, lokalne mehane, kafane i odmorišta za ljude i stoku prosperirale su, jer su pomeljari često čekali danima na red. U vodenicama se prerađivala i vuna, a pomeljari su donosili hranu za sebe i svoje životinje, strpljivo čekajući svoj trenutak.
Vodenica za primer
Provera kvaliteta brašna bila je od ključne važnosti. Pomeljari su testirali brašno trljanjem prstima ili bacanjem na zid, zahtevajući korekciju ukoliko nisu bili zadovoljni. Vodeničari su se trudili da održe kvalitet mlevenja, koristeći alatke za podešavanje kamena, a najbolji su stekli reputaciju koja je privlačila mušterije. Uzimali su “ujam”, deseti deo žita, što je bio standardizovani način plaćanja.
Kneza Miloša i Karađorđa su pomeljari posebno poštovali, jer su njihove reforme omogućile razvoj vodenica. Na Zapadnoj Moravi, tokom 19. veka, pojavile su se tzv. vodenice moravke, građene na trupcima i čamcima, sa inovativnim rešenjima poput badnja za sprovođenje vode. Ove strukture su osiguravale precizno mlevenje i dugovečnost vodenica.
Danas, vodenice poput Cicićeve opstaju kao muzeji tradicije. Redova više nema, a pomeljari ne donose peroreze da ostave svoj trag. Ipak, istorija ovih objekata, kao i priče o pomeljarima, žive kroz knjige poput one Miroljuba Mladenovića, koji beleži kako su pomeljari tokom čekanja donosili hranu i napitke, ali i kako su se žalili na duga čekanja.
Iako je vreme promenilo način života, sećanje na pomeljare i vodenice ostaje živ. Ove priče oslikavaju kulturni značaj mlinova i njihov uticaj na društveni i ekonomski život sela. Kroz uspomene na pomeljare, njihov trud i posvećenost, ovi objekti nastavljaju da pričaju priču o tradiciji i opstanku.
Izvor: Dobro jutro
