Ovo je teška industrija primarne proizvodnje, ili prerade. Kako god to nazvali u Savi Kovačeviću u opštini Vrbas se iz kravlje balege proizvodi 1,5 megavatčasova struje, odnosno 36 megavata struje dnevno. To je u proseku dovoljno za oko 1000 domaćinstava. Što se tiče obnovljivih izvora energije ovo treba da bude zvezda vodilja za Srbiju, a ne uništavane malih vodotokova ili besomučno kopanje uglja iz Kolubare.
Za ovog pčelara nema loše godine! Daje savet kako da vam svaka paša bude dobra!
Za to kopanje uglja iz Kolubare moramo da plaćamo i neke takse, i to kako je najavljeno oko 130 evra po toni ugljenika – od našeg rođenog uglja. To je neka posebna priča, što niko građanima nije jasno objasnio šta znači Pariski klimatski sporazum kao ni zašto Kina uporno odbija da ga potpiše. Ipak su to velike globalne priče, a ovo je lokalno rešenje.
Diplomirani inženjer Đoko Vujičić je pre deset godina imao viziju da želi da prvi u Srbiji napravi bienerganu. Tako je i bilo, 2013. godine je napravio prvu bioenerganu u Srbiji.
Da li je to dobro ili loše pokazuje to što ovaj inače skroman, razuman i umeren čovek, po ponašanju, a zapravo stručnjak, agronom suvlasnik jedne od najvećih korporacija što se tiče poljoprivrede u Srbij, Mirotin grupe, danas ima svoje mišljenje i želi da posavetuje sve, a pre svega državu, o onome što je on prvi uradio.
Od balege, od otpada, od fekalija koje bi inače ispuštale metan u atmosferu u njegovoj bioenergani nastaju struja i đubrivo. To su ogromne količine struje, 36 megavata dnevno i okoo 120 tona đubriva. Šta je savet koji on daje državi i drugima?
Ekipa “Bolje zemlje” nije ovded došla da vidi da li će udvostručiti kapacitete nego da vidimo ima li to smisla za druge?
Pogledajte prilog ispod i poslušajte savet Đoka Vujičića, jer ako neko zna, onda on zna.
