Lidija Carević, menadžerka Udruženja Biogas Srbija, u intervjuu za „Blic“ govori o izgradnji novih postrojenja za ovu privrednu granu u Srbiji. Naknadno se dotakla i svih izazova na koja nailaze proizvođač i kako ih je moguće premostiti.
Biogas postrojenja niču po Srbiji
„Potencijali Srbije u proizvodnji biogasa su izuzetno veliki. S obzirom da je Srbija tradicionalno poljoprivredna zemlja i prema dostupnim podacima 65% Srbije čini poljoprivredna površina, govorimo o velikoj količini otpada sa farmi, odnosno sirovini koja se koristi za dobijanje biogasa,“ bezrezervno ističe Carević. U nastavku dodaje da bismo, bez ikakvih problema mogli da imamo instalirano 500MW iz biogasa. Ovo je kapacitet, kako navodi, samo iz količine otpada koju bismo trenutno mogli da prikupimo i iskoristimo.
Prema njenim rečima, biogas ne treba da posmatramo samo kao obnovljiv izvor energije. Na njega treba gledati kao na strateški sektor kojim se potencijalno može zadovoljiti 50% domaće potrošnje prirodnog gasa.
„Trenutno u Srbiji u punom kapacitetu radi 39 biogas postrojenja, sa ukupnim instalisanim kapacitetom od oko 39 MW. S obzirom da smo mlado tržište, ovo je impozantna cifra. Pokazatelj da se tržište razvija u dobrom pravcu jeste da trenutno imamo čak 79 postrojenja u privremenom statusu, sa ukupnim planiranim kapacitetom od oko 36 MW (to su postrojenja koja su u nekoj od faza izgradnje) a to je pokazatelj da će u narednih jednu do dve godine sektor značajno porasti,“ veli ona.
Izvor: Udruženje Biogas
Potencijalne prepreke proizvodnje
Među prvim potencijalnim preprekama ovog vida proizvodnje, Carević navodi samu njenu kompleksnost. „U evropskim državama, biogas operateri naplaćuju zbrinjavanje otpadnih sirovina na ekološki prihvatljiv način, odnosno postoje takse za skladištenje otpada sa farmi na ekološki način, te su poljoprivrednici u obavezi da ostatke iz poljoprivrede zbrinu onako kako to Zakon propisuje (a jedna od opcija su biogas postrojenja),“ ističe ona.
Prema njenim izjavama, u Srbiji biogas operateri otkupljuju pomenute sirovine, u skladu sa tržišnim uslovima. „Otkup tih sirovina često predstavlja finansijski izazov za operatere. Neotkupljen otpad (ostaci) kao što je na primer stajnjak, se na farmama, često ostavlja nenatkriven na pistama ili u lagunama i tako emituje u atmosferu metan, gas sa efektom staklene bašte, koji je čak 22 puta razorniji od ugljen dioksida. Takođe, žetveni ostaci se često spaljuju i uzrokuju katastrofe nesagledivih razmera,“ navodi Carević.
Sama izgradnja biogas postrojenja može, kako Carević apostrofira, da predstavlja problem. „Izazov za investitora je i činjenica da izgradnja jednog biogas postrojenja najduže traje (u proseku dve godine), a ukoliko se biogas postrojenje, zbog bilo kog razloga, zaustavi potrebno je oko šest meseci da se čitav proces ponovo stabilizuje i pokrene. Zatim, u proces dobijanja biogasa uključeni su stručnjaci različitih profila, inženjeri elektrotehnike, mašinstva, hemičari, biolozi, agronomi, veterinari, ekolozi. Dakle, put od ubacivanja otpada u digestor pa do isporuke struje na mrežu izuzetno je zahtevan i kompleksan,“ veli ona.
Najveći izazov
Kao najozbiljniju prepreku ovom vidu proizvodnje, Carević vidi nedostatak prave pravne regulative i nedefinisanost procesa aukcija. „U skladu sa tim, ne možemo da privučemo nove investitore u sektor,“ apostrofirala je ona. „S obzirom da su aukcije “prepisane” sa daleko razvijenijih evropskih sektora, smatrali smo ih neprimenjivim u našem, još uvek mladom sektoru, i kao ekspertsko udruženje, smo se glasno zalagali za njihovo odlaganje (dok sektor ne ojača). Ipak one su Zakonom o OIE uvedene, a dogodilo se ono čega smo se i pribojavali – dve i po godine sektor je bez zaokružene pravne regulative.“
Izvor: Blic
Pogledajte i: Srbija i biogas: potencijal postoji, kako ga iskoristiti? (prvi deo, drugi deo, treći deo)
