Za razliku od prakse u drugim zemljama čije vino je nadaleko poznato, male vinarije u Srbiji su obavezne da se pridržavaju standarda HACCP (Hazard Analysis and Critical Control Points) koji se odnose na proizvodnju sveže hrane, uključujući meso i mleko.
U Evropi, većina malih vinarija smeštenih u podrumima sa zemljanim podovima, prisustvom plesni na zidovima i paukovim mrežama, ne bi izazvala zatvaranje prema standardima naših inspekcija. Pogledajmo, samim tim, šta se sve zahteva kod nas što se bavljenja vinarstvom tiče, i kako se to reflektuje na troškove.
Zakonske regulative za vino
U Srbiji, za osnivanje vinarije, zakon zahteva da se ispune visoki standardi. To uključuje gotovo laboratorijske uslove poput kiselo otpornih podova, vodootpornih zidova, posebne kanalizacije, tople i hladne vode, ventilacije. Izgradnja takvog objekta iziskuje trošak od preko 2.000 evra po kvadratnom metru, a za vinariju kapaciteta od 20.000 litara, potrebno je najmanje 150 kvadrata, što ukupno zahteva pripremu od oko 300.000 evra. Amortizacija ovih troškova, raspoređena na dvadeset godina, dodaje još jedan evro troška na svaku flašu vina.
Zakon takođe zahteva da svaka vinarija prilikom osnivanja poseduje svu potrebnu opremu za proizvodnju vina. To uključuje vage, muljače, prese, pumpe i punionice, koje se koriste najviše mesec dana u godini. Za proizvodni kapacitet od 20.000 litara, trošak ove opreme iznosi oko 80.000 evra. Logično bi bilo, jelte, da vinarije dele ili iznajmljuju ovu opremu. Međutim, i pored toga zakonski zahtevi i subvencije koje daje država (oko 45%, odnosno 60% bez PDV-a) znače da je trošak za vinara 44.000 evra. Uz pretpostavku da je period amortizacije deset godina, dodaje se dodatnih 30 evro centi po flaši, čime se dolazi do 2,30 evra po flaši.
Cene, cene, cene…
Osim toga, zakonski zahtevi rezultuju katastrofalnim posledicama za državu. Ukupna suma investicija u opremu koju zakon zahteva za sve 211 malih vinarija iznosi 17 miliona evra, pri čemu je 7,6 miliona evra izdvojeno iz budžeta. Većina ovih sredstava odlazi u inostranstvo, pretežno Italiju, s obzirom da je većina opreme uvozna.
Takođe, troškovi flaša, čepova, kapica i papira za etiketu, koji se svi uvoze, dodatno povećavaju cenu proizvodnje. Uzmimo primer španskog vinara, koji troši oko 30 centi po flaši. Onda uzmimo primer srpskog vinara koji troši oko 80 centi. Time se dolazi do troška od 3,10 evra po flaši. I to, treba apostrofirati, pre nego što je grožđe ubrano.
Ukoliko vinari nemaju dovoljno vlastitog grožđa, što je često slučaj, troškovi grožđa na tržištu kreću se od 60 do 90 centi po kilogramu. Na primeru Makedonije, gde cena iznosi od 15 do 25 centi po kilogramu, dolazi se do zaključka da je trošak po flaši u Srbiji barem 30 centi. Troškovi energije, pakovanja, sezonskih radnika, transporta, higijene, poreza i drugih sitnih troškova dodaju još 1,2 evra po flaši. Time se ukupni trošak penje na 4,6 evra po flaši. Jezivo!
Izvor: Agronews
Pogledajte i: Što je srpsko vino skupo?
